5 sportova koje bi obavezno trebalo uključiti na sledeće Olimpijske igre

Osim ako ne živite u kući Vojislava Koštunice ili ste imali nesreću da se rodite u amiškoj porodici, primetili ste da su u toku (još samo malo) Letnje Olimpijske igre u Londonu. Još 1896. godine, kada su pravi sportisti koristili brkove za povećanje samopouzdanja, umesto energetskih pića i suplemenata, neki Grk je došao na ideju da bi bilo totalno kul vratiti igre koje su bile na pauzi oko 2000 godina i da bi Jasna Šekarić trebalo da učestvuje na svim predstojećim. Tako se sada svake četvrte godine okupi desetak hiljada ljudi koji su imali kečeve i dvojke iz matematike, a koji se politički korektno nazivaju sportistima, jedan Kinez koji učestvuje u svim disciplinama i celokupna porodica Đoković, da bi se takmičili u 26 različitih sportova.

Ove godine možemo pratiti dva sporta manje nego prošlog puta u Kini, jer verovatno nisu mogli pronaći dovoljno zainteresovanih igrača za neki tamo softbol i američki ponos, bejzbol. Zato, ako su završili sa isključivanjem neinteresantnih aktivnosti, evo nekoliko predloga koje bi Olimpijski komiteti mogli uzeti u obzir, da nadoknade nedostatak zabave koja je nestala onda kada su izbacili nadvlačenje konopca.

5. Hvatanje somova golim rukama

Ne, ne bi se igralo za vreme skupštinske sednice, te somove ne možete hvatati golim rukama, a i nemate dovoljno para da stavite na udicu. Ovde je reč o stvarnom sportu, gde takmičar sa par drugara koji su tu kao podrška, ulazi u plitku vodu, promuva po podvodnim panjevima, šupljinama i ostalim mestima gde se somovi inače skrivaju, a onda ga zaskoči poput izgladnele mačketine. Cilj je izboriti se sa ribom i izvući je na kopno. Kažu da se dešava da som ujede za prste ili proguta celu šaku takmičara, ali pošto i nema neke reprezentativne zube, to je retko kad problem. Međutim, problem nastaje ako lovac bude uvučen pod vodu, jer somovi nisu tamo neke rečne seka-perse. Tada na scenu stupa spomenuti ostatak tima, koji ima zadatak da prebije soma na mrtvo ime, ako se pokaže da je bolji od protivnika. Dešava se i da takmičar greškom uhvati zmijurinu, ali jebi ga, tad ga pobelelog izvade iz vode, nakljukaju Bensendinima i puštaju samo Teletabise do kraja života.

Zašto uključiti ovaj sport?

Zato što izgleda zanimljivije, traži veću veštinu i cojones od brzog hodanja, na primer.

Koga bismo mogli da pošaljemo da se takmiči za nas?

Logičan izbor su Nataša Bekvalac, Sandra Afrika i ostale… kako god da se kaže za promiskuitetnu ženu lovca, koje imaju sklonost ka somovima i spretnost u hvatanju sluzavih predmeta na slepo.

4. Trka sa sirom

Ova zanimljiva aktivnost dolazi iz Glostera u Engleskoj. Pravila su sledeća: stotinak takmičara se popne na brdo iznad grada odakle sudija baci na dole neki njihov brendirani sir točkastog oblika, a onda se svi kolektivno izgaze  u pokušaju da ga uhvate. Prvi koji uhvati sir ili prvi koji pređe cilj, može da ga nosi kući. Ovo je sport gde je opasno biti i publika, ne samo takmičar. Sir dostiže brzinu od preko 100km/h i bliski susret s njim može učiniti gomilu gledalaca koji čekaju na finišu najboljim mušterijama lokalne prodavnice gipsa. Bolje Peranović da ih bije nego sir. Just sayin’… (Too soon?)

Bolje bi bilo da taj sir vredi!

Zašto uključiti ovaj sport?

Zato što je nesiguran, opasan i stoga jebeno sjajan!

Koga bismo mogli da pošaljemo da se takmiči za nas?

Trenutno mi na pamet pada jedino Ivan Ivanović. Mali je, okrugao i lepo bi se kotrljao. Uzevši u obzir i njegovu masu, siguran sam da mu sir ne bi pobegao, a konkurenciju bi počistio očas posla.

3. Ekstremno peglanje!

Ovo je toliko ekstreman sport da mi znak uzvika nije ni trebao na kraju podnaslova. Pravi sport za sve balkanske mačo muškarce (pleonazam?) koji žele da svojim lepšim polovinama dokažu ko je pravi baja. Pravila su sledeća: takmičari ponesu peglu i dasku za peglanje na neku što ekstremniju lokaciju, sa što ekstremnijim uslovima. Ništa bolje nego kad vam adrenalin prostruji telom dok peglate, a to nije zbog žene koja viče na vas da požurite sa tim. Ekstremni uslovi mogu biti bilo šta: litica, pedalino, pešački prelaz u Beogradu, mračni podrum Eve Ras gde ona kruži lagano oko takmičara, šljepka ih po guzi i šapće “Uuu, tako dušo, Eva voli kad dobro pritisneš…” Šta?! To jeste ekstremno! Probajte vi da se takmičite u tim uslovima…

Hmm, papučar ili ekstremni sportista?

Zašto uključiti ovaj sport?

Žene obožavaju takmičare ovog sporta! Oni su kao instant kafa 2 u 1, sportiste i papučari u jednom. Osim toga, zanimljivo je videti gde se sve može odneti daska za peglanje.

Koga bismo mogli da pošaljemo da se takmiči za nas?

Duška Tošića. Mogao bi da kaže da se bavi nekim sportom, a u isto vreme da ga ne bude sramota što je papučar.

2. Shin kicking

OK, OK, sledeći sport je toliko nebezbedan, urnebesan i totalno jebeno sjajan da sam uzbuđen samo što pišem o njemu. Terao sam brata da se oprobamo sad, ali je pričao nešto o tome kako je 3 sata, da mora da spava, da nisam normalan… nema veze, sutra ćemo. Nego, shin kicking, iliti šutiranje u potkolenice, je neverovatan sport koji nam dolazi (naravno) iz Engleske. Vuče korene još iz 17 veka, zovu ga engleskim borilačkim veštinama i… bla bla, ostalo pročitajte na wikipediji (klik na podnaslov). Suština je u tome da takmičari napune čarape i nogavice slamom i onda se šutiraju kao mentalno poremećeni potomci Pepea u potkolenice dok jedan od njih ne padne. Imaju pravo da drže jedan drugog za ramena i da se povlače rukama. I to su sva pravila. Ko prvi padne, sestra mu je žena, kažu Englezi… Čekaj malo…

Uglavnom, borbeni sportovi na OI su postali dosadni. Sve te mere sigurnosti, pravila… Sledeći put će smeti samo palčevima da se bore, koliko vidim.

Kick the shit, pardon, shin out of him!

Zašto uključiti ovaj sport?

U suštini, zato što se neki tipovi šutiraju do iznemoglosti.

Koga bismo mogli da pošaljemo da se takmiči za nas?

Naravno, pogađate, Velju Ilića. Čovek obožava da šutira ljude, neka barem radi to legalno.

Iiii, pod brojem jedan, odnosno, OBAVEZNO UVESTI:

1. Rvanje u čokoladi

Ili u pudingu. Ili u džemu od šljiva. Ili u kompotu od banana. Ili u… ma kapirate. Priznajmo, čime god da se umažu dve oskudno obučene žene koje se takmiče, gledali bismo. Pravila još nisu zvanično ustanovljena, ali ja bih predložio nešto slično ovome sa brazilskog klipa, samo sa malo više čokolade.

Ooo da, to je bilo sjajno!

A može i ovako:

Zašto uključiti ovaj sport?

Žene koje se bore u čokoladi su jedini i dovoljan razlog. Ne postavljajte glupa pitanja.

Koga bismo mogli da pošaljemo da se takmiči za nas?

Uh, teško pitanje… Razmišljao sam o domaćim zvezdama, ali nema te čokolade koju bi naterali da uđe u isti bazen sa njima. Ipak, zvezda ili ne-zvezda, konkurs je otvoren od danas, pa ako je neka zainteresovana, obezbediću 2-3 čokolade, prostor i kameru. Ovo je sport u usponu, tako da što pre se javite, imate veću šansu da osvojite zlatnu medalju sutradan. Mislite o tome.

M. – 12.08.2012.

Veliki plan

Kada sam bio mlađi, srednjoškolac otprilike, počeo sam da razmišjam o “dubljim” temama, životu, bogu, ljudima, pa su mi tako ponekad na pamet dolazile stvari kao što je sudbina i da li je u životu sve predodređeno, predviđeno velikim, sveobuhvatnim planom univerzuma, boga ili nečeg drugog, ili sve zavisi od čoveka, od njegovog slobodnog izbora, odluke da svoj život usmeri u određenom pravcu. Između ova dva ekstrema, ja sam, kao budala kakva sam tada bio (znate, verovao sam neko vreme donekle u magičnog, nevidljivog čiku koji živi na nebu), našao neko srednje rešenje. To mi sada prilično smeta, jer mislim da zauzimanje nekog srednjeg stava znači da čovek nema stav uopšte i da teži da pomiri dve strane, samo da im se ne bi suprotstavio i zamerio. Da se vratim na temu, verovao sam da “velike odluke” koje “donosimo” u životu (koju ćemo školu i fakultet upisati, brak, posao, kada će nekome pasti sjajna ideja na pamet…) su već određene redom vožnje više sile, a da one male, svakodnevne stvari, kao na primer, šta ću jesti danas, da li ću ustati sada ili malo kasnije i tako dalje, zavise samo od nas. Valjda sam bio ubeđen da je nemoguće za bilo koji  entitet  da stvori tako savršeno precizan plan koji će obuhvatati svaki trenutak svih šest i kusur milijardi ljudi, koliko ih je tada otprilike bilo, tako da sam plan “skresao” samo na značajne događaje.

A danas, danas znam (veoma je bitno primetiti da ne koristim reč “verujem” kao na početku teksta) da ne postoji nikakav uzvišeni, sveprožimajući plan i da je svaka odluka apsolutno svakog čoveka na planeti uslovljena onim što je naučio i zna, kao i usmeravanjem od strane drugih faktora, poput okoline i nepredvidivih okolnosti, u šta spadaju bolesti, nepogode i slično.

Ipak, ne mogu a da se ne pitam, šta bi bilo kada bi postojala vremenska mašina i mogli iznova da posmatramo jedan vremenski segment u životu nekog čoveka, da vidimo da li bi uvek odabrao isti put ili bi možda nešto uradio drugačije. Prilično sam ubeđen da ako neko nije svestan da ponavlja neku radnju više puta, uvek će uraditi isto, sve dok spoljni faktori ostanu nepromenjeni. Šansu za korekciju bi imao samo posmatrač koji unapred zna šta će se desiti.

Inače, kada bi postojao plan, određen od strane višeg bića, rekao bih da je je to plan prepun propusta, nelogičnosti, rupa, koji je stvorio mentalno poremećeni tiranin, psihički bolestan voajer i sadista, čiji je misaoni domet na nivou kišne gliste. Na svu sreću, slobodni smo u granicama našeg razuma.

Fejsbuk slučajnosti #1

Celog dana sam bio nešto zauzet i kada sam se malopre parkirao ispred kompa, da se konačno odmorim posle verbalnih duela i otresanja iz memorije gomile suvišnih jadikovki koje su dolazile uglavnom od vremenski neprilagođenih osoba (politički korektan izraz za starce), fejsbuk me prepao i sad me navodi da ponovo počnem da razmišljam o teorijama zavera, špijunskim satelitima i Titovom zataškavanju vanzemaljaca na Rtnju.

O čemu se radi? Danas sam kao popisivač išao kod nekih starijih ljudi i oni mi u razgovoru, osim podataka koje su mi stvarno bili potrebni da upišem, ispričali i tonu drugih stvari o svojoj porodici, koje mene nešto baš i ne zanimaju. Saznao sam da im se unuk oženio (“ćuti, kad i on konačno doveo devojku”), da im unuka radi u banci u Paraćinu (“tamo negde, malo zavučena ulica, znaš, grčka banka; kuku, teraju je mnogo da radi”), da im je sin doživeo infarkt dok se umivao na nekoj česmi, pa i na kom mestu babu žiga dok silazi niz stepenice. E pa, taj unuk, čoveka znam samo iz viđenja, lako pamtljiva ćelava, koščata glava, ali pojma nisam imao ko je, ni kako se zove. Iako živi u blizini i imamo dosta zajedničkih prijatelja, nikada nisam pričao sa njim, a ni fejsbuk mi ga nije do sada izbacivao u sugestijama. Nije, sve do malopre. Prošlo je tek desetak sati od tog razgovora sa babom, a onda dođem kući i vidim njega u sugestijama. WTF bre, Mark, nisam znao da si najmio i Horejšia da preko satelita prisluškuje šta pričamo Dobrila i ja, samo zbog soc targetiranja. O.o

Znam ja da je slučajnost, ali je u svakom slučaju zanimljiva. Zamišljam naslove u medijima:

B92: FB nas prati, ali da li nas i sluša?!

Blic: Srpski haker otkrio da Facebook prisluškuje obične građane kako bi ih spojio sa ljudima koje poznaju!

Novosti: Fejsbuk opet narušava privatnost, nemamo pojma kako.

Kurir: Šokantno! Otkriće koje bi moglo da sruši fejsbuk!

…

[re-post] Krstovi za spasenje

Moguće da je pomalo bajata vest, ali tek pre par dana sam čuo kako se planira izgradnja velikog krsta u Kragujevcu. Biće visok 18m i blagosloviće, naravno, svakog kragujevčanina ili bilo kog putnika koji tuda bude prošao, poklonio se i prekrstio. I bilo je vreme da se u Srbiji uradi nešto ovako, jer samo Bog čuva veliki Srbski narod. A onda su me nišlije još više iznenadile najavivši krst od 80m metara, što je tek pravi poklon za Boga i nas Srbe. Zanemarimo činjenicu da u Nišu verovatno ne postoji građevina viša od toga, Bog će nas videti i zavoleti još više nego što nas voli sad, pa će nam izgraditi nekoliko škola, bolnica i otvoriće par fabrika kako bi se zaposlili oni koji nemaju posao (zli jezici kažu da je najveći procenat nezaposlenih baš u Nišu, ali zašto bismo im verovali, da je to istina, gradonačelnik bi dozvolio da se izgradi kargo centar na aerodromu, za koji opet neki tamo kažu da bi doneo više od dve hiljade radnih mesta, ali to je čista laž čim gradonačelnih ne pristaje). Takođe, neki protivnici Boga i Srbskog naroda pričaju kako bi postavljanje tog krsta ličilo na pobadanje krstače nad, ionako već mrtvim, gradom, ali nikako ne treba verovati tom proevropskom šljamu koji želi da nas udalji od Boga.

Dakle, prvo da izgradimo krstove i još poneku crkvu, a tek onda ćemo misliti o školama koje se raspadaju, nesređenim terenima obraslim travom bez koševa i koševima bez obruča, fabrikama i preduzećima koja ne rade, o nekim tamo jadnicima koji tvrde kako ne mogu da nađu posao, a ustvari su obične lenčuge koje bi radije skapavale od gladi nego nešto radile. Treba samo verovati u Boga, ići u crkvu, moliti se, i garantovano nas čeka bolji život na onom svetu. To što će Niš potrošiti milion i po evra, a Kragujevac oko 110000 je ništa u odnosu na sve blagodeti koje nas čekaju kad nas Bog pogleda.

Sve će to Bog i narod pozlatiti.

[re-post] Tunjevina

Sedeli smo za stolom, ručali i s vremena na vreme razmenjivali po koju rečenicu. Izbegavao sam da pravim šale na njegov ili bilo čiji račun, čak i da gledam u njegovom pravcu, to radim otkako smo se svađali. Kad ne ume da prihvati šalu, onda ću ja razgovore smanjiti na minimalni nivo. Umesto toga sam gledao u svoj tanjir sa tunjevinom, prevrtao je viljuškom i mešao sa kečapom. Odjednom je upitao zašto se uopšte zove "tunjevina". Odgovorio sam mu da je tako jer se pravi od ribe koja se zove tuna ili tunj.

"Ne, mislim da nije zato", uzvratio je samouvereno, stavljajući parče hleba u usta, "zovu je tako jer je usitnjena."

"Usitnjena?", zabezeknuo sam se.

"Da."

Da je bilo ko drugi ovo rekao, smejao bih se i zezao ga. Ovako, samo sam mu pokazao kutiju i mesto gde su napisani sastojci iz konzerve i nastavio da jedem. Nisam hteo da se ubeđujem, ispravljam greške prirode i lošu povezanost njegovih, kojih ionako ima malo, sivih ćelija.

[re-post] Misao

Postoje stvari koje je bolje zadržati u sebi, ne izgovoriti ih niti pustiti na slobodu, već samo razmišljati o njima i nagomilavati ih u duši, držati iza rešetaka, zaključane, da bi voljeni ostali bezbedni. Te stvari su obično stravično razorne i samo jedna kap može izazvati lančanu reakciju i eksploziju neviđenih razmera, supernovu života.

[re-post] Pravilo rol-viršle

Pre izvesnog vremena dolazim u stan i stavljam na sto neka peciva koja sam kupio u obližnjoj pekari (pošto mi se studentska menza ogadila) i, pošto sam bacio ključeve i ostatak stvari iz džepova u sobu, sedam i počinjem da otvaram kesu. Njam-njam, rol-viršla, samo što su je ljubazne i ne-baš-zgodne devojke iz pekare izvadile iz rerne, hrskava i vruća. Zagrizem, onako muški, kad ono cvrc! Viršla je manja od peciva koje je okružuje i skroz na drugom kraju. U sledećem grizu sam već došao do nje, ali nešto razmišljam: ako je pecivo život, a viršla sva sreća i zadovoljstvo u njemu, obično je nema za celo pecivo i nalazi se ili na jednom ili na drugom kraju. Ako je nađete na početku, neće biti dovoljno za kraj, i obrnuto. Tako je možda i sa srećom u životu.

Najbolje bi bilo da iseckaju prokletu viršlu, praznina se lakše podnosi kada je ispunjena barem malom količinom sreće, pardon, viršle. :)

[re-post] Lepota

U prirodi lepote je da fascinira i opčinjava ljude, da svojim nevidljivim prstima dodirne naše najdublje želje i osećanja i da ih svojim snažnim kandžama izvuče na površinu. Ali je takođe u prirodi lepote i prolaznost. Vreme neumitno teče i za nju. Svakim sekundom talasi vremena je preplavljuju i skidaju sloj po sloj, otkidaju deo po deo onoga što se činilo tako veličanstvenim, nepobedivim i neprolaznim.

Sve nestaje. Večan je samo zaborav. 

*Ovo je stari post prekopiran sa mog prvog bloga na highlander.blog.rs. Odlučio sam da se potpuno preselim na blogger, pa će pojedini postovi sa starog bloga preći ovde.

[re-post] Savršenstva

Svaki čovek pronalazi sebi idealan , savršen cilj, ono što sanja, što želi i za čime stalno žudi. I sve mu se to čini tako magično, nestvarno, čak božansko. U stalnoj želji da dostigne taj cilj, zaboravlja da je neke stvari bolje ostaviti takvim jer je opasno ostati bez snova. Bez njih smo samo prazna ljuštura koja nije potrebna nikome i kojoj ništa nije bitno.

Neka ih u snovima. Sjajne i nedostižne, neka borave s one strane stvarnosti, magične i božanske... 

18.10. 2007.

*Ovo je stari post prekopiran sa mog prvog bloga na highlander.blog.rs. Odlučio sam da se potpuno preselim na blogger, pa će pojedini postovi sa starog bloga preći ovde.

[re-post] Noć

Sedim sam okružen teškim mrakom. Pritiska me i guši, vuče me za obraze, uši, nos i ruga mi se: “Ona te neće!” Podlo se smeje. Ne prestaje. Ćutim. Ne odgovaram na njegove uvrede. Kao da sam joj nešto skrivio, Noć je rešila da me izgazi i slomi, da me dotuče i ovaj put. Kao da nije dovoljno što šalje Mrak da mi se ruga i da me vređa, već šalje i Vetar koji mi donosi njen lik i glas. Čujem je. Vidim je. A onda prestane. Bol. On ne prestaje. On je uvek tu. U meni. Noć to zna pa šalje svoje sluge da ga potpiruju. Ne! Neće joj uspeti! Neće ti to uspeti, čuješ li?! Ne i ovaj put. Moji glasovi odzvanjaju kroz prostor i brzo nestaju. Još jedan trik Noći. Moj glas se brzo gubi a oni koje ona donosi ostaju duže. Evo ih opet! Predajem se... Pobedila si... Kad već ne mogu da čujem njen glas u stvarnosti, donesi ga ti, Noći. Neka samo ostane što duže. Da, ponesi i njenu sliku. Hvala...


*Ovo je stari post prekopiran sa mog prvog bloga na highlander.blog.rs. Odlučio sam da se potpuno preselim na blogger, pa će pojedini postovi sa starog bloga preći ovde. Ostali emo tekstovi će ostati na gde su i do sada bili.

[re-post] Ironija

Samo jedna kratka misao za danas:

- Šta je ironija?

- Kad se  ateista zove Bogoljub!

*Ovo je stari post prekopiran sa mog prvog bloga na highlander.blog.rs. Odlučio sam da se potpuno preselim na blogger, pa će pojedini postovi sa starog bloga preći ovde.