Sedim sam okružen teškim mrakom. Pritiska me i guši, vuče me za obraze, uši, nos i ruga mi se: “Ona te neće!” Podlo se smeje. Ne prestaje. Ćutim. Ne odgovaram na njegove uvrede. Kao da sam joj nešto skrivio, Noć je rešila da me izgazi i slomi, da me dotuče i ovaj put. Kao da nije dovoljno što šalje Mrak da mi se ruga i da me vređa, već šalje i Vetar koji mi donosi njen lik i glas. Čujem je. Vidim je. A onda prestane. Bol. On ne prestaje. On je uvek tu. U meni. Noć to zna pa šalje svoje sluge da ga potpiruju. Ne! Neće joj uspeti! Neće ti to uspeti, čuješ li?! Ne i ovaj put. Moji glasovi odzvanjaju kroz prostor i brzo nestaju. Još jedan trik Noći. Moj glas se brzo gubi a oni koje ona donosi ostaju duže. Evo ih opet! Predajem se... Pobedila si... Kad već ne mogu da čujem njen glas u stvarnosti, donesi ga ti, Noći. Neka samo ostane što duže. Da, ponesi i njenu sliku. Hvala...
*Ovo je stari post prekopiran sa mog prvog bloga na highlander.blog.rs. Odlučio sam da se potpuno preselim na blogger, pa će pojedini postovi sa starog bloga preći ovde. Ostali emo tekstovi će ostati na gde su i do sada bili.
No comments:
Post a Comment