Ono što se o
Telekomu obično čuje u medijima jeste kako je to naša najprofitabilnija
kompanija, kako ćemo mnogo izgubiti ako je privatizujemo, kako njen direktor
prima ogromne sume novca, koje on zove platom, a svi ostali malim bogatstvom.
Međutim, svima nekako promiče otvoreni lopovluk i bezobrazluk koji sprovode, od
ponašanja zaposlenih, pa sve do poslovne politike same kompanije. Znam za mnogo
negativnih iskustava, što od ljudi koje poznajem, što od onoga što sam pročitao
na internetu. I sam sam imao nekoliko neprijatnosti sa dotičnima, zbog kojih sam odlučio
da promenim mobilnog operatera što pre, kad već fiksnog ne mogu.
Neću sada o
cenama. To je legitimna politika svake kompanije i, iako ne znam tačno cenu
poruka i razgovora, verujem da nisu ništa bolje kod ovih drugih. Ono što meni
najviše smeta je što na krajnje bezobrazan način muzu korisnike i ophode se
prema njima kao prema stoci, bilo da imate neki problem ili nesporazum sa
njima. Kada vam govore da morate platiti račun ili kada želite da uzmete paket,
tada su svi nasmejani i sve je OK, ali ako već nešto nije u redu i postoji samo
malecna naznaka da je problem do njih, onda bolje spremite Bensendine ili nešto
jače. Nedavno sam se slučajno našao u
redu, a par mesta ispred mene je stajao čovek koji se žalio da mu mrda i lupka baterija
u telefonu koji je uzeo kod njih. Bio je to valjda onaj Huawei koji daju uz
neku promociju Prve TV, šta li već. Na stranu to što on iz nekog razloga ima
potrebu da mućka svoj telefon, a lupkanje baterije ga izluđuje. Umesto
ljubaznog “u redu, pogledaćemo, videćemo šta možemo da učinimo”, devojka za
pultom se odlučila na “gospodine, vama se pričinjava (kolutanje očima)” taktiku
i na kraju je gospodin sa svojim klincem insistirao da priča sa glavonjom i završio
kod direktora. Šta se dalje desilo nemam pojma, ali poenta je da ne možete kao
vodeća kompanija u regionu biti toliko nekulturni prema svojim klijentima. Pa
vi živite od nas, jebote!
Uglavnom,
nazad na volšebnu krađu od klijenata. Ovog puta, bezobrazluk koji mi strašno ide
na onu stvar je njihova politika mobilnog interneta. Prvi slučaj, znate za one
pakete gde dobijate USB modem sa karticom preko kog se kačite na net? Pre dve
godine uzmem ja jedan takav, tačnije pozajmim od drugarice (ona potpisala
ugovor, ali ga nije koristila). 6GB ograničenja, oko 800-900 dinara je tada
bio, mislim se, to je sasvim dovoljno. Instaliramo njihovo programče za
praćenje downloada/uploada, pratimo pomno jer znamo da papreno naplaćuju
prekoračenje (još jedan bezobrazluk, zašto mi ga jednostavno ne isključite,
smradovi?), a onda se zaprepastimo kad stigne račun od dve hiljade i nešto.
Odemo u filijalu, proverimo listing, ispadne da je drugaričin brat slao neke
poruke na one servise za klipove, slike i slična sranja preko te kartice i da
je to napravilo toliki račun. Plati ona taj deo, mi ostatak. Sledećeg meseca
ista stvar, pazimo da ne prekoračimo ograničenje, ne puštamo klipove na YT, o
filmovima i ne pomišljamo, pičimo samo mejl, fejsbuk, tviter, ja pomalo
deviantArt... A onda doživimo mikro moždane udare kad dođe račun od 13500,
manje-više! Salve psovki lete i odzvanjaju o okolne zgrade, u neverici udaramo
glavom o zidove, tražimo bombu na crno da im šiknemo posle radnog vremena.
Pošto je u trenutku stizanja računa prošlo već desetak dana, napravimo
skrinšotove, b92 sajt u pozadini zbog datuma i trenutni download od 6 i nešto
GB, sa uploadom zbirno oko 7. Naoštreni odemo u predstavništvo da im jebemo sve
po spisku i sačekamo nekih sat-dva da nas neko pozove. Debeljuškasti, proćelavi
službenik u beloj košulji i crnim pantalonama, masne i pomalo bubuljičave kože,
nas pozove i pita šta nije u redu. Kad sam mu objasnio, prva reakcija mu je
bila “nemoguće”.
“Dakako da je
nemoguće”, rekoh. A onda su se nešto domunđavali, on i neka njegova koleginica
(lepuškasta, imala crnu kosu, paž frizuru, ali pomalo masno dupe) i potpuno
promenili priču, iz “nemoguće” u “znate, fejsbuk ponekad može da skine i 500MB
za sat vremena, sa’ćemo da te jebemo u mozak malo.”
“Jel vi to
mene zajebavate?” Prećutim: “pizda li vam materina, smradovi nepismeni”.
“Ne, stvarno,
moraćete da platite račun, dolaze nam stalno ljudi koji se žale na ovakve
stvari.”
“Znam, video
sam na internetu milion slučajeva ljudi koje ste odrali.”
Onda mi ona
pričala o nekoj pravnoj službi, kako će me tužiti ako ne platim, kako mogu da
pišem molbu da mi odobre plaćanje na rate, bla bla, mogu da mi daju izvod da
sam proverim, taj programčić koji se instalira nije pouzdan, bla bla.
Razmišljam kako bih je pridavio onom crvenom maramom što joj visi oko vrata,
ali se setim da je njoj verovatno rečeno da tako govori klijentima i onda mi
samo proleti hatefuck kroz misli. Račun, Miloše, pare, račun, 13500, FOCUS!!! Da
ne dužim, uzmem izvod, pokupim se i odem u stan, saberem (tako je, jebeno ručno
SABEREM) svaku stavku iz izvoda i stvarno ispadne koliko su oni izračunali.
Znao sam da hoće, ali sam ipak morao, jebiga. I platili smo. Da kojim slučajem
imam para, terao bih se s njima do Strazbura, jebao bih im kevu lopovsku, iznosili bi me iz sudnice ko Šešelja
iz skupštine.
E sad, da
objasnim, ako vam već nije jasno, način na koji oni pljačkaju ljude. Uzmete
paket, potpišete ga u krvi i koštanoj srži, dok negde tamo verovatno postoji i
stavka da mogu bubreg da vam izvade ako ne platite račun. Imate limit od
toliko-i-toliko mesečno, ako prekoračite, svaki megabajt će vam naplatiti 2,5
dinara, što piše u ugovoru i što je ok, video sam to i pristao (što znači da
smo, po njima, prekoračili oko 5GB. Fuck me, right?!). Ali evo interesantnog
dela, oni vas neće obavestiti, niti na bilo koji način vam staviti na znanje da
ste prekoračili limit. Jedini način da proverite je da izvadite karticu iz
modema, ubacite je u telefon i onda pozivom nekog servisa pogledate koju ste
količinu podataka potrošili. Dakle, bez telefona i cimanja sa prebacivanjem to
nije moguće uraditi. Neprofesionalno? O da, itekako. Samo će ćutati dok vi
nabijate račun, a onda vam ga ispostaviti i reći da ste toliko potrošili.
Drugo, kako možete uopšte dati program za praćenje saobraćaja, a onda reći da
on nije pouzdan?! Šta, ne beleži sve one packete koje zaokružujete i koji su
poslati ali izgubljeni zbog usranog kvaliteta vaše usrane mreže, ali koje vi
beležite kod vas? Inače, modem na produžnom USB kablu nije radio, samo kada ga
bodem direktno u kućište, pa sam morao da dižem to kućište na sto i da podmećem
neke knjige, da bih mogao na svakih 15 minuta da uhvatim dobru mrežu. Inače,
jadac.
 |
| Sasvim običan dan u Telekomu |
Slično rade i
sa onim promocijama interneta koje uzimam povremeno za svoj Android telefon. Par
puta su me tako ojadili za po stotinak dinara, jer eto, jebiga, odem na net,
mejl se apdejtuje, bacim pogled na tviter, fejs, kupljeni megabajti ispare, a
Telekom odjednom odluči da bi bila dobra ideja da mi pojede sav kredit, jer mi
je izgleda sadržaj na netu važniji od te dopune. E pa jebite se!
Najgore je što
se niko toliko ne žali i ne buni zbog ovakve njihove politike. Navikli smo da
nas jašu, jebu i pljačkaju, pa ovaj suptilniji Telekomov način i ne
primećujemo. Ja vala više neću, prvo su mi povećali cenu poruka na 2,5 dinara,
u paketu koji se zove Tipi i koji bi trebao da ima najjeftinije poruke, onda su
me odrali za mobilni net, a onda mi kao najgora kurva što izvuče iz novčanika
svojih mušterija sve što može, istresu poslednji dinar kredita i imaju obraza
da mi kažu da sam ja kriv zbog toga. Gospodo, vi zavisite od svojih klijenata,
ponašajte se onda prema njima kao prema ljudima. Možete vrlo lako, siguran sam,
napraviti sistem koji će obavestiti korisnika da mu uskoro ističe količina
podataka na raspolaganju. Ili mi jednostavno jebeno isključite net kada
potrošim limit, stoko hokštaplerska. Dosta vam je bilo od mene, odoh kod drugog
operatera. Iskreno, jebite se.
MM
